Абаџијски занат је поникао у народу. Аба је арапска реч за грубо сукно. У почетку су само жене израђивале сукно, шиле и украшавале различите хаљетке. Временом су овај посао преузели мушкарци, стварајући од њега занат. Они израђују свакодневну одећу, коју украшавају једноставним украсима од вуненог гајтана.

Абаџије су одећу правили превасходно од сукна домаће производње, од вуне домаћих оваца. Вуна је у ваљевском крају у прошлости била веома важна сировина, што је последица природно-географских фактора и начина привређивања. Литература и историјски извори говоре о њој као важном предмету трговинске размене између Дубровчана и средњевековног трга Ваљево. Вуна се производила за сопствене потребе у оквиру домаћинства. Њено предиво је могло бити различите дебљине у зависности од жељене намене. Вунено предиво се користило у природној боји: црна (врана), бела, сива (сигава) или се бојило у оквиру домаћинства (користећи при томе лишће и плодове биљака), а знатно касније, од друге половине XIX века има помена да је у ваљевском крају било занатлија везаних за прераду вуне, дрндара, бојаџија, вуновлачара и ткача.

Вунена тканина ткана је на хоризонталном разбоју у четворонитном и двонитном ткању, а затим се у ваљавицама дорађивала и добијала чвршћу структуру. Користила се за шивење одевних предмета. У литератури која се односи на ваљевски крај има помена да се вунена тканина носила на реку и ударала пракљачама за веш, како би се направило сукно.
Колико су вуна и сукно битни у животу људи ваљевског краја у прошлости, на најбољи начин илуструје и легенда која назив Ваљева везује за бројне ваљарице у којима се вунено платно ваљало и правило сукно.
Поред домаћег сукна, абаџије су у свом раду користили и увозни материјал (куповно сукно, абу и шајк). У граду се у то време носи, поред европског костима, сукнена одећа, карактеристична за сеоске крајеве, што је последица прилива сеоског становништва у градове. Мајстори абаџије, који израђују ову одећу, своје производе тако продају и градском и сеоском становништву у том периоду.
У овом занату мајстори су користили дрвени или метални аршин за мерење сукна, велике маказе, трбушасти напрстак, закачку (комад сукна са кукицом на крају), калоту (даска за пеглање панталона), шило и утију (специјалну пеглу).
Крајем XIX века осавремењује се технолошки процес увођењем шивећих машина, као и пегла на жар, такозваних ћумурача. Ипак, највећа новина је увођење метричких мера када је аршин замењен метром.
Одевни предмети су у почетку једноставно украшавани, вођењем гајтана уз ивицу хаљетка. Временом занат се све више развија, да би у трећој деценији XX века доживео врхунац. Тада вез гајтаном прекрива читаву површину одевног предмета у стилизованој биљној или геометризованој орнаментици.
Абаџије свој занат обављају у оквиру еснафске организације, у којој су прописане све радње: од набавке сировина, до начина израде одевног предмета.
Еснаф је набављао сировине за занатлије и делио их према потребама. Од аба су прављене црвене кабанице, а од сукна су се израђивали: гуњеви, гуњићи, чакшире и тозлуци за мушкарце. Зубуни, јелеци, памуклије и либаде, за жене, су преузети из памуклијског и терзијског заната. Од шајка, браон и зелене боје израђивани су мушки јелеци, антерије, фермени, од сивкастог, шајкаче. Чоја, као финији, мекши и скупљи материјал почиње да се користи након Првог светског рата за израду мушких одевних предмета: антерије, фермена и чакшира. Тада је почео да се користи и сомот за израду женских јелека и памуклија (штепаних прслука).
У време када је овај занат био један од најјачих, поједини мајстори су имали, поред калфи, по 6-8 шегрта. Шила су се и кројила народна одела од јутра до мрака. Поред тога, поједини имућнији мајстори су од сиромашнијих куповали готове производе, које су, заједно са својим израђевинама, продавали у својим радњама, или их износили на вашаре.
Абаџијским занатом су се бавили и полупрофесионалне занатлије, који су се преко лета бавили пољопривредним пословима, а занатом се бавили преко зиме. Међу њима je било и таквих који су ишли од села до села и шили по кућама, али су они сматрани за слабије мајсторе. Њихове услуге биле су јефтиније, па су углавном радили у сиромашнијим домаћинствима.

Абаџијски занат, који се иначе сматрао за угледнији занат, у сталном је успону од 1904. године до Другог светског рата, када почиње пад и одумирање овог заната. У градовима, већ од пре Другог светског рата преовлађује грађанско одело. По селима, све више расте, наручито код млађих особа, потражња за практичном радничком одећом или конфекцијским оделима. Интересовање за абаџијске производе је све мање.

На многим подручјима Србије данас нема абаџија. Један од ретких, у ваљевском крају, у Осечини, je мајстор Божидар Гачић.