Сеоске славе заветине

Обичаји сеоске славе, молитве или заветине, веома су стари, а временом се везују за велике хришћанске празнике. Истраживачи наше народне културе ове обичаје сврставају у групу верских обичаја. Обележавање ових светковина протиче у празничној атмосфери, коју карактерише осећање свечаности, весеља, одлагање свакодневних послова, заједништво, било да је реч о прошлом или садашњем времену. Зато су празници битна карактеристика сваке заједнице и говоре о духовним, друштвеним и идеолошким схватањима одређене средине.

Истражујући народни живот српског народа, Вук Караџић је забележио да у Србији свако село има по један дан који слави и светкује и како он кажето „ обично бива љети од васкрсења до Петрова поста. Скупе се сви сељаци (женско и мушко) на некакво брдо или на неко друго лијепо мјесто у селу, ту изведу своје пријатеље који им дођу из других села  и дозову попове и калуђере, те чине молитве, свештају масла и свете водицу, па се онда дигну сви с крстовима и с иконама по пољу, по житима и по ливадама,  а гдјешто и од куће до куће, потом дођу опет на ово мјесто па онда ручају и читав дан се часте, играју и пјевају.“ Ове светковине се од краја до краја различито називају молитве, сеоске славе, заветине, преславе, житне молитве, водице а прослављала их је шира заједница село или заселак а потом и породице на заједничком „молитвишту“ и у својим домовима. У народу се каже „да се молитва не носи а слава се носи са собом“, па тако неке породице и данас молитву светкују на старини.

У неким ваљевским селима, места на којима су се одржавале молитве  називали су и водице, али и вашеришта јер су се на њима организовали вашари. У Бранковини и околним селима (Бабина Лука, Забрдице, Рабас, Козличић, Котешица) сеоске славе или водице, обележавале су се и по засеоцима, па су нека села имала и више водица, а у народу се могао чути и израз бдење. Сва та “света места“ молитвиштва, обележена су крстовима. Након заједничке молитве и освећења воде, која се понесе кући, у домаћинствима се наставља светковање јер се примају гости а у народу кажу да се „позаимају “.

Понекад се молитве, како народ каже „оснују“ када село или заселак задеси нека непогода.

Ношење литија било је незаобилазни елеменат ових светковна. Некада су оне ишле по сеоском атару и у литијама су били само мушкарци. Промене које су настале у друштву након Другог светског рата, условиле су да се богослужење могло обављати само у цркви и на гробљу, па су се литије носиле само око цркве.

Битна карактеристика ових светковина (празника) је интегративна улога  јер они повезују породицу и ширу заједницу, село или заселак и тако постају важан елеменат друштвеног живота заједнице. Религијски карактер ових обичаја је кроз дужи временски период (током друге половине 20. века) био потиснут.

 Прослављање ових празника и обичајна пракса у вези са њима, као и многи елементи народне културе, прате време, друштвене и економске процесе и у складу са њима, временом се трансформишу и као такви трају до наших дана. Трансформација ових светковина има за последицу да су оне  данас подједнако битне и за породицу и за заједницу.

Обичаји се, дакле, трансформишу у складу са новим економским и друштвеним околностима али се не напуштају, већ се на различите начине интерпретирају и трпе промене у складу са свеукупним променама у друштву. Нови облици светковања сеоских слава, молитви, водица или, пак,  враћање неких старих елемената, потврђује њихов континуитет и један је од начина баштињења овог сегмента нематеријалног културног наслеђа. Савремено празновање доприноси стварању новог идентитета  локалних заједница а понегде постају и део културне, забавне и туристичке понуде неког краја, као што су Петровданске свечаности у Ваљевској Каменици.