Пандемија шпанске грознице је на самом крају Првог светског рата захватила цео свет. Током 1918. и првих месеци 1919, са „епидемијским реповима“ који су се протезали и до 1920. године од ове болести је умрло око 50 милиона људи. Међутим тој пошасти српска историографија није поклањала велику пажњу. Тако се стекао утисак да се она у нашим крајевима јављала само у појединим енклавама, те да није оставила страшне последице. Полазећи са тог становишта анализиране су црквене књиге умрлих, и дошло се до сазнања која изненађујућа.
Шпанска болест се болест у Ваљеву појавила већ током њеног првог таласа, у лето 1918. године, вероватно у оно време када су Београдске новине у броју од 11. јула информисале читаоце да се болест која је захватила целу Европу, појавила и у Београду. Сећајући се тог времена Ваљевка Перка Спасенић је сведочила: „Почела је у лето и они који су је први добили пролазили су боље јер су јели лубенице и прали главу хладном водом.“
По свему судећи тај први талас није имао тешке последице, мада би спорадични смртни случајеви, услед пнеумоније, или можда великог кашља, могли да се припишу компликацијама шпанске грознице. Међутим, на јесен се стање драстично променило. Описујући тај други ударни талас Перка се сећала: „Пре него што су наши требали да дођу завладала је шпанска грозница у толикој мери да је по троје – четворо у кући умирало од ње, па и цела породица“. А и ти „наши“, војници који су 15. септембра пробили Солунски фронт, су се током свог ослободилачког похода такође разбољевали и масовно умирали. Телефониста Дринске дивизије Милан Ђорђевић звани Струја се присећао „„Кад смо стигли пред Лесковац, био сам малаксао. Стигавши у јединицу, јавим се команданту: ”Јављам се на лекарску”. И ја са још некима одох лекару. Ја остах у болници. Неки помреше, а неки одоше. Реших и ја да одем. Лекари ме саветују да још останем, јер температуру сам стално имао. Стигао сам у Ниш и ступио поново у болницу на Црвеном крсту“.
Тако су, већ оболели грађани, са или без симптома, свечано дочекали такође оболеле српске војнике који 30. октобра 1918. године први ушли у Ваљево, као и јединице које су у наредним данима пролазиле кроз њега. То је допринело да се, без примене било кавих заштитних мера, болест шири страховитом брзином. Уместо да буде „разтвучена“ епидемијска кривуља је додатно „сабијена“. За кратко време оболео је огроман број становника. У једном телеграму који је упутио врховној команди војвода Петар Бојовић је изнео став да је „оболела целокупна војска и сво становништво“. У таквим околностима капацитети ваљевске болнице су додатно проширени. Живорад Виторовић из Дупљаја је причао својим потомцима да се непосредно по завршетку рата вратио из интернације у Немачкој, и чим је стигао кући разболео се од шпанске грознице. Допремљен је у Ваљево где је лечен и излечен у болници која се привремено налазила у згради Окружног суда, а у функцији болнице је била и зграда Општинског суда. Али нису сви имали среће да буду благовремено медицински третирани. Многи су боловали, и преболовали код својих кућа, а неки су умрли. И то пуно њих.
Актуелна истраживања су показала да је у Ваљевском срезу умрло 650 људи, што је представљало 2,37% становништва у односу на попис из 1916, али је у Каменичком (Подгорском) срезу умрло око 900 особа, односно 4,5% становника, а на територији седам села из парохије цркве у Крчмару је умрла 141 особа (4,47% становништва). Индикативно је да је смртност била мања у урбаним срединама, као и у вароши приступачним селима, а знатно већа у забаченим крајевима. У самом Ваљеву је умрло 0,68% становништва, у Бранковини 0,24%, Грабовици 0,42%, Дивцима 0,61% а Бујачићу 0,84%. Са друге стране, забаченија, углавном брдско-планинска села, попут Мратишића, Тупанаца, Брезовице и Станине Реке су буквално десеткована, будући да је у њима умрло од 8% до 10% тада живућег становништва.
Сличне последице је шпански грип оставио и у другим крајевима Србије. Тако је у Трстеничком срезу умрло 1.267 мештана (3,74% становништва), а на територији изразито планинског Златиборског среза је умрло више од 1.000 људи, односно око 5% укупног становништва.
Смртност била најмања у урбанизованијим насељима са већом густином насељености а знатно већа у удаљеним, руралним брдско-планинским селима могао да се објасни претпоставкама да је становништво ближих села, са бољим комуникацијама са урбаним центром било претходно више прокужено, а тиме и опште имуније, да им је медицински надзор био доступнији, али пре свега, да је имало развијеније хигијенске навике.
др Владимир Кривошејев
музејски саветник
