Animalia et populus

животиње и људи – суживот посведочен археолошким записом

Интеракција и узајамност два света – света човека и света животиња дуга је колико и само човечанство. На основу археолошких налаза можемо пратити како су људи развијали специфичне односе са животињама, од примарног риболова и лова, у потрази за храном, потом доместикације/припитомљавања (међу првима пас, коза, овца, говече, свиња) и стварања стратегија за узгој и коришћење животињских ресурса у људској привреди (биле су извор сировина, служиле су за орање, сакупљање жетве, превоз људи и терета, биле су важан део војне стратегије…).

Својом снагом и лепотом животиње су биле инспирација и узор за израду бројних предмета, од оних за свакодневну употребу до оних којима су придавана разна тотемска, симболичка и култна значења. За неке животиње постоји континуитет симболичког значења још од праисторије, јер су људи тежили особинама које дате животиње поседују (оданост пса, снага вола, храброст лава, мудрост сове, оштровидост сокола…).

Археолошки налази пружају нам сведочанства на основу којих, на нашем простору, мотиве животиња у материјалној култури можемо пратити од праисторијског раздобља мезолита, из ког потиче посебно значајни налаз прве монументалне риболике скулптуре, откривене у оквиру културе Лепенског Вира, у Ђердапској клисури. На неолитским локалитетима, пре свега винчанским, бројни су налази глинених фигура дивљих животиња, попут медведа и јелена, али по први пут и домаћих врста, најчешће говечета, пса, козе, овце. Посебно занимљиве су посуде у облику животиња, попут ритона у облику бика који баштини Народни музеј Ваљево.

Током бронзаног доба најчешће су приказиване птице, као важан симбол у култу, магији и митологији, од посуда у облику птица или орнаменталних мотива на њима, до самосталних представа – теракота у облику голубица које су полагане у гробове као заветни дарови, фигура од глине попут добро познатих Дупљајских колица или гробних налаза од метала и ћилибара из Атенице код Чачка.

Током гвозденог доба налазимо представе свиња, коња (попут цртежа из пећине Габровницa код Књажевца), док су у накиту Келта откривеног у чувеној Жидоварској остави, на нискама перли од сребрног лима представљени врабац, голуб и птица из породица врана (гавран или креја, односно сојка птица) које су у келтској митологији биле задужене за комуникацију с оностраним светом, односно светом бесмртних душа.

Античка уметност и књижевност величале су лепоту, вештину и интелигенцију животиња приказујући их реалистично на скулптурама, фрескама, мозаицима, надгробним споменицима, светиљкама, новцу… Код Римљана животиње су активно учествовале у свим аспектима свакодневног живота. Биле су кућни љубимци, често су служиле као љубавни дарови или су даривани деци (птице и пси су били омољени дечји дарови), биле су свете и жртвене животиње али и забављачи у аренама (необјашњиво је како су Римљани уживали у гладијаторским борбама и борбама звери и окрутним представама у аренама, присуствујући страшним патњама и болној смрти племенитих животиња).

У односу на антику, у хришћанској и раносредњовековној уметности животињски је свет на споменицима редукован а животиње махом симболишу Исуса Хриса. Риба, паун, јагње обично у пратњи Доброг пастира, најчешће се налазе на касноантичким и хришћанским споменицима. Голубица је нпр. везана уз причу о Нојевој барци и Великом потопу, када је Ноје са барке пустио голубицу која му се вратила доневши маслинову гранчицу, чиме је најавила да се вода повукла и да се Бог измирио са људима.

На археолошким предметима налазимо и мотиве фантастичних и митолошких животиња (попут грчке химере, египатске сфинге, грифона и других) које било да потичу из митова, легенди, античке или савремене књижевности, одражавају дубоку потребу човека да кроз симболику, машту и нарацију објасни свет око себе, изрази страхове, наде и моралне вредности.

Свет животиња инспирише човека и током историјског и модерног доба када настају бројни топоними – зоонима: Рибаре, Жабари, Свињарево, Медвеђа, Орловача, Петловача, Јежевац, Пчелињи Крш, Змињак… као и антропоними: Вук, Срна, Јеленко, Паун, Коњовић, Голубовић, Пауновић, Зечевић, Соколовић, Родић, Кошутић… (чак су и улице добијале имена животиња, попут деветнаестовековних улица у Новом Саду: Јеленова, Мишева, Јазавчева, Родина, Црног петла, Лавља), када се стварају бројна уметничка дела, попут Пикасове Гернике из 1937. године, једног од најзначајнијих антиратних дела у светској историји уметности.

Једном речју у историји човечанства два света – свет човека и свет животиња нераскидиво су везани, размислимо да ли ће тако бити и у будућности !