- застава Јовице Милутиновића
- застава Симе Ненадовића
- застава из Првог српског устанка
20. МАРТ 1804. ГОДИНЕ – ДАН КАДА ЈЕ ОСЛОБОЂЕНО ВАЉЕВО
Током вишевековог постојања Ваљева, оно је имало судбину паралелну са судбином
Србије. Тема овога рада су борбене активности везане за сва ослобођења Ваљева у различитим
устанцима и ратовима, као и прецизирање датума тих ослобођења и отклањање бројних
недоумица.
Oслобођења Ваљева у Првом српском устанку директно је везано и за државотворни значај
тог историјског процеса на националном нивоу. Као што је Први српски устанак, после
вишевековне турске власти, поставио темељ нововековне српске државе, чији се континуитет
протеже до данашњих дана, тако је и са ослобођењем Ваљева у Првом устанку почела нова, до
данас не прекинута фаза у развоју града. Некадашњи средовековни трг, а потом више векова
турска касаба, постао је српска, европска варош. Упркос томе дуго је постојала забуна у вези са
датумом почетка овог процеса. Било је отворено питање да ли је Ваљево ослобођено 8, 13, 19, 20,
или 21. марта по грегоријанском календару.
Непосредно после погубљења кнезова уплашено српско становништво склонило се у
збегове. Ненадовићи, брат и син погубљеног кнеза Алексе, Јаков и Прота Матеја, са другим
бранковчанима повукли су се на пошумљено брдо Посово. Истовремено, предосећајући будуће
догађаје цивилно турско становништво из Ваљева, и то жене и деца, напустило је касабу и
склонило се у утврђене градове, Ужице и Соко. Оно од чега су Турци стрепели, догодило се убрзо,
десет дана после погубљења ваљевских кнезова. На Сретење 2. фебруара, тада 14. фебруара по
грегоријанском календару (разлика између два календара је у 19. веку била 12 дана), организован
је збор шумадијских народних вођа у Орашцу. Прве војне активности, паљење турског хана,
означиле су почетак Буне против дахија као почетне фазе Првог српског устанка.
На прве вести о догађањима у Орашцу Пореч Алија, ваљевски муселим, управник нахије,
са својим људима отишао је до Уба и организовао да турска нејач, жене и деца, пређу у Ваљево,
вероватно како би се потом, као и становници Ваљева, пребацили даље ка Соколу и Ужицу, а да
мушко, војно способно становништво буде приправно за догађаје који следе. Истовремено, Јаков и
Прота Матеја Ненадовића, схватили су да је прошло време за оклевање. Свим кнезовима и другим
угледним људима у Ваљевској нахији разаслали су позив за окупљање људи под оружјем. Били су
то војници, народна војска, која је до недавно била стално на услузи турској званичној власти,
помажући јој у борбама против дахија – узурпатора. Њихов први циљ био је заузеће Ваљева
Прота Матеја пише да, пошто су он и Јаков упутили позиве виђеним људима из Ваљевске
нахије, да су 15/27 фебруара из бранковачке цркве изнели црквени барјак «од белог, црвеног и
плавог муслина, и поболи га на Бранковачки вис. Већ сутрадан под под овим симболом слободе
окупо се око 700 наоружаних људи из дела Тамнаве, Подгорине и Колубаре. Убрзо им се
прикључило и 500 Посаваца.
Добивши информације о овим догађајима турска војска је из Босне, преко Јадра и Шабачке
нахије, кренула ка Ваљеву. Међу Турцима пристиглим из Босне, било је и Срба, али и Турака из
Шабачке нахије. Та војска је заустављена од стране дела устаничке војске из Ваљевске нахије
предвођене Јаковом Ненадовиће, и у два боја код, Бељина и код Свилеуве, до ногу потучена. За то
време други део устаника, предвођен Протом Матејом, отпочео је пасивну опсаду Ваљева,
чекајући исход поменутих бојева.
После неколико дана пасивне опсаде, отпочео је активни напад на Ваљево, и после мање
од два дана борби, Турци су у рану зору, пре сванућа побегли из вароши. Али, кога дана се то
десило?
На једном месту Прота Матеја пише: „Те ноћи, кад смо се тукли на Ваљеву, видели смо с
брда сво небо црвено на Руднику који је Карађорђе и Јанко Катић запалио, и то кад види војска
наша врло се охрабри /…/ То је било на покладе 28. фебруара 1804. године“. Фактички, у једној
реченици наилазимо на три одреднице, директну, датумску, друга је везана за црквени празник и
народни обичај поклада, а трећа за догађај ослобођења Рудника. Према датумској одредници
варош је, после дводневне борбе ослобођена у зору 1. марта, по јулијанском, односно 13. марта по
грегоријанском календару, а пар дана пре тога заиста су биле мале – месопусне покаладе. Са друге
стране ослобођење Рудника, као првог нахијског центра који се нашао у рукама устаника.
Међутим, низ других извора указују да је Рудник, после вишедневне опсаде, ослобођен касније –
6, односно 18. марта, на беле, велике сиропусне покладе.
По свему судећи, пишући Мемоаре више од две деценије после догађања, Прота Матеја је
неке редоследе догађања, као и црквене – народне празнике по којима је памтио време, измешао.
Чинећи lapsus memoriae, Прота је помешао сиропусне (велике, беле) са ранијим месопусним
(малим) покладама.
Да је напад на Ваљево почео касније у односу на време у које га датира Прота Матеја
указује и један архивски документ настао непосредно по ослобођењу Ваљева. У обавештајном
извештају насталом у Земуну, а датираном на 14/26. март, пише: „Дна 7. марта (19. марта,
напомена В.К.) т.л. (текућег лета) удару Севијанци на Ваљево и с великом ватром и храбростију
ову варош отузму. У овом сраженију сви Турци остроту меча ошчутили су“. Према овом
документу главни удар на Ваљево уследио је 7/19. марта, а како смо из Протиног описа видели,
Турци су га напустили под окриљем мрака, пре свитања. У складу са тим Ваљево је освануло
слободно 8/20. марта 1804. године.
Са друге стране у литератури насталој почетком друге половине 20. века наилазимо на
нешто другачије информације по којима је Ваљево ослобођено 21. марта. Тај датум износи вредни
ваљевски аматерски хроничар Радован Драшковић и то у више различитих радова. Индикативно је
међутим да наводећи 21. март по грегоријанском, он наводи и 8. март, што је по јулијанском
календару исправан датум. По свему судећи пренебрегао је да у 19. веку разлика између два
календара није била 13 дана, колико је износила у време када је он писао, већ дан мање, тако да је
8. био 20, а не 21. март.
Поред тога, у књизи Ваљево град устаника 19. март је наглашен као дан ослобођења
Ваљева 1804. године. Тај датум је одређен сходно повезивању ослобођења Ваљева са ослобађањем
Рудника 18. марта, у складу са писањем Проте Матеје Ненадовића: „Ту ноћ када смо се тукли на
Ваљеву видели смо с брда сво небо црвено на Руднику, које је Карађорђе и Јанко Катић запалио“.
Проф. др Владимир Кривошејев
музејски саветник, Народни музеј Ваљево
