Трећа димензија прошлости – Поглед из будућности

Инфо

Ваљевски крај са географским положајем, геоморфолошким карактеристикама и изразито богатим ресурсима флоре и фауне одувек је представљао изразито повољно тлo за појаву и континуиран развој праисторијских култура. Материјални остаци праисторије, ове најстарије и најдуже епохе људске прошлости, омогућавају нам увид у различите аспекте живота на овом простору, од палеолита и првих ловачко-сакупљачких заједница до касног гвозденог доба.

Археолошка истраживања на овом простору почела су још крајем 19. века, али прва систематска ископавања започео је Народни музеј Ваљево 1969. године. Од тада су на овом простору истражени многобројни праисторијски локалитети: Шалитрена пећина, Петничка пећина, Висока пећина, Буковац, Чучуге, Савинац… Пронађени материјал указује на то да су на овом простору људи били присутни у скоро свим праисторијским епохама, од првих ловачко-сакупљачких заједница палеолита (старијег каменог доба), преко првих земљорадничких култура неолита (млађег каменог доба) и енеолита, до бакарног, бронзаног и гвозденог доба.

У сваком случају, с обзиром на то да је реч о области где се срећу и мешају различити културни утицаји, праисторију ваљевског краја не треба посматрати регионално и изоловано. Она заузима важно место праисторије Србије и југоисточне Европе.

Фото галерија

Видео

Инфо

“Сви путеви воде у Рим“, мајку свих градова, престоницу једне од највећих држава Cтарога света, која је током дванаест векова, до V века нове ере, бивала и краљевство и републикa и царство. Ширећи се са Апенинског полуострва према северу Европе и ужареним пустињама Африке, простирући се од Гибралтара до обала Еуфрата, римска држава је успостављала посве особен начин живота, остављајући човечанству остварења која су и данас део светске културе.

Римска држава је имала успоне и падове. У војном погледу врхунац достиже у периоду диктатуре Гаја Јулија Цезара (I век пре нове ере), а друштвену стабилност у време раног царства (I век нове ере). Слабљење државе је узроковано упадима варвара, народа који нису припадали грчко-римској традицији. Поред тога, пропадање Римског царства изазвале су и честе смене владара на престолу, промене у религијском схватању, нове класне поделе и промене монетарног система. Ови фактори условили су расуло у војсци, немире унутар државе, инфилтрацију новопридошлих становника међу римске грађане. То је коначно 395. године, у време цара Теодосија, довело до поделе царства на Западно, са центром у Риму, и Источно, са центром у Констатинопољу. Западно царство убрзо је подлегло варварима; империја је доживела слом када се 476. године последњи цар Ромул Августул повукао са трона под притиском варварског вође Одоакара, који је симболе царског достојанства послао у Константинопољ. Тиме Источно римско царство, познатије као Ромејско царство или Византија, постаје баштиник државности и традиције римске државе и наставља да живи још хиљаду година.

После низа сукоба са централно-балканским племенима, територија данашње Србије улази у састав Римскога царства на прелазу из старе у нову еру.Током римске управе ваљевски крај се, сходно тренутним административним поделама, налазио у саставу различитих провинција. Са Теодосијевом поделом, територија Србијe и ваљевски крај улазе у састав Источног царства, чиме постају трајно опредељене за политички и културни развој у оквирима византијске културне сфере.

Фото галерија

Видео

Инфо

Пред крај Велике сеобе народа, која је у великој мери променила демографску слику Европе, словенска племена су, од половине 6. до половине 7. века, насељавала византијски Балкан, формирајући низ склавинија – малих државица уређених по родовском систему. Њихови односи са суседима – Византинцима, а потом и Бугарима и Угрима, кретали су се од непријатељства до савезништва, те су се склавиније уједињавале, развијале и јачале, формирајући неколико већих држава међу којима је била и Србија.

После неколико векова зависности од суседа – крајем 12. столећа, када је на престо великог жупана ступио Стефан Немања, родоначелник будуће краљевске династије Немањића, Србија се нашла на путу успона да би врхунац достигла у време цара Душана средином 14. века. После Душанове смрти почео је период слабљења средњовековне Србије, условљен сукобима великаша и ширењем Турске, отоманске државе, на тло Европе.

Својеврстан симбол краха српске државе био је Косовски бој 1389. године, али средњовековна Србија је, као вазална деспотовина, наставила своју егзистенцију још више од пола века, све до коначног утапања у границе Отоманске империје 1459. године.

Ваљевски крај се у оквирима немањићке државе налазио од првих деценија њеног постојања, углавном као погранична област према Угарској. После смрти цара Душана припадао је територији Николе Алтомановића, потом кнеза Лазара, а после Косовске битке, када је град Ваљево достигао свој брзи развој, био је у оквирима Српске деспотовине, све до њеног фактичког нестанка.

Фото галерија

Видео

Инфо

После припајања Србије Отоманском царству Ваљево је део Смедеревског санџака, а заједно са њим и Румелијског пашалука. Ваљево потом постаје и центар мање територијалне јединице – Ваљевске нахије.
Чести војни сукоби Турске са Угарском, а затим и Хабзбуршком монархијом доводили су до померања граница између моћних империја. После нових турских освајања у трећој деценији 16. века Ваљевска нахија више није била кризна област у непосредном граничном залеђу, већ мирна територија дубоко у унутрашњости Турског царства. Ова промена створила је услове за масовније насељавање исламског становништва и претварање Ваљева у отоманску касабу. Препуштајући урбана насеља исламском становништву, српско становништво живело је у сеоским насељима бавећи се сточарством и земљорадњом. Успело је да очува хришћанску веру, као и континуитет старих верских објеката, подижући чак и нове храмове.

После нових ратова крајем 17. века граница Турске према Хабзбуршком царству усталила се на обалама Саве и Дунава. Тако је и Ваљевска нахија поново постала ратно поприште. После рата, који се завршио 1719. године, па све до новог ратног сукоба и мира из 1739. године, северни део Србије, а са њим и Ваљево, се налази унутар привремених граница Аустријске царевине.

Стални ратни сукоби били су кључни узрок бројних миграција да би тек током 19. века дошло до хомогенизације становништва у оквирима одређених просторних целина и формирања српске традиционалне култyре.

Фото галерија

Видео

Инфо

После неколико векова у којима је представљала само територијални појам у оквирима великог Отоманског царства, Србија се почетком 19. столећа нашла на путу обнове државности. Први (1804-1813) и Други српски устанак (1815) биле су почетне, оружане фазе јединственог историјског процеса – Српске револуције, којим је створена полуаутономна територија, и даље у саставу турске царевине, да би потом, вишедеценијским дипломатским активностима, ниво аутономије био прошириван до стицања потпуне независности 1878. године.

Паралелно са процесом формирања независне, нововековне српске државе текао је и процес развоја и модернизације Ваљева као градског насеља.

Доскоро оријентална касаба, Ваљево се у 19. веку нашло на путу потпуне трансформације ка средњоевропској вароши. Са одласком Турака и доласком нових становника из ширег сеоског залеђа, али и из градских средина удаљенијих пограничних крајева, из основе је промењена његова етничка структура као и урбанистичка и економска слика насеља. Ипак, савремени утицаји нису у потпуности отклонили вековне наслаге претходних времена, што је омогућило стварање својеврсног амалгама Оријента и Европе. Кроз цео 19. век слику Ваљева чинили су и видари и лекари, абаџије и шнајдери, опанчари и шустери, ковачи и шлосери, механџије и хотелијери, кујунџије и сајџије, мумџије и трговци колонијалном робом, али и гусле, и клавир, и фесови, и шешири… У истим улицама смењивали су се приземни дућани са ћепенцима и дрвеним капцима и спратне радње са застакљеним излозима, чинећи свет сједињених контраста скривен у тами узаних сокака и улица једва осветљених чкиљавим гасним канделабрима, све док га нису обасјале прве електричне боген лампе.

Фото галерија

Видео

Инфо

На почетку 20. века Ваљево је било центар среза чије се становништво углавном бавило земљорадњом, занатском производњом и трговином. Индустрија је била слабо развијена. Градња хидроцентрале и постављање уличне електричне расвете на размеђу 19. и 20. века били су неопходни предуслови модернизације новог столећа. Прерастање касабе у варош, започето током прве половине 19. века, постајало је све уочљивије. Постојање парне стругаре, два млина, циглане, две хидроцентрале, задруге, штедионице, банке, основне школе, гимназије, новина, штампарије… представљали су својеврстан подстрек даљем развоју, стварајући услове да почетак 20. века донесе нове промене. Уређиване су старе и трасиране нове улице, грађене модерне спратне зграде, развијани су постојећи и отварани нови привредни субјекти, постављени су темељи развоја стручних школа… Културни и општедруштвени живот насеља био је обогаћен појавом нових културних и спортских друштава, оснивањем биоскопа, доношењем прве фудбалске лопте… Ново време доноси и и процеси које оно доноси огледало се и у све заоштренијој борби различитих политичких партија.

Својеврстан симбол убрзаног напретка, који је обележио цело столеће, представљала је изградња пруге од Београда до Ваљева и долазак првог воза. Али, поред напретка условљеног убрзаним технолошким развојем кроз цео двадесети век, његов почетак донео је још једну битну карактеристику новог столећа – ратове и ратне претње.

Први и Други балкански рат, са победничким барјацима и територијалним проширењем Србије, били су увертира у други – много већи сукоб, који доноси знатно веће промене, могућности, претње и изазове.

Фото галерија

Видео

Инфо

Први светски рат су изазвала неслагања великих сила око нове поделе света. Томе је допринела и давна тежња Аустроугарске за доминацијом на Балкану. Повод за избијање рата, који је објављен Србији 28. јула 1914. године, био је Сарајевски атентат. Рат је убрзо добио велике размере, а водио се у Европи, Азији, Африци и на готово свим морима и океанима.

Иако исцрпљена балканским ратовима, са великим губицима у људству и наоружању, српска војска је успешно одолевала непријатељу. Близина битака на Церу, Дрини и Колубари утицала је да Ваљево у једном тренутку постане седиште Српске врховне команде, а ваљевски крај стратегијски центар, али и жариште епидемије пегавог тифуса која је захватила целу земљу.

У јесен 1915. године, када су аустроугарске, немачке и бугарске снаге окупирале Србију, ваљевски крај се нашао у аустроугарској окупационој зони, а његово становништво изложено терору, интернирању и реквизицији. Српска војска се повукла преко Црне Горе и Албаније на Крф и у северну Африку. Уз помоћ савезника, 1916. године успостављени Солунски фронт, пробијен је у јесен 1918. године, што је довело до ослобођења отаџбине и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославије…

Први светски рат је поред огромних људских и материјалних губитака донео многе друштвене промене – срушена су четири царства, створено неколико нових држава, а победом Октобарске револуције и стањем успостављеним Версајским миром започела је нова историјска епоха.

Фото галерија

Видео

Инфо

Последице Првог светског рата у Србији, Ваљевском крају и самом Ваљеву дуго су се осећале. Уз друге велике последице ратних разарања, у многим домаћинствима живеле су само удовице, стари и ратна сирочад. Ипак, из године у годину варош је оживљавала, у њу се враћао стари дух и свакодневни живот полако се нормализовао.

Постепено се обнављају и почињу са радом пивара и електрична централа. Обнавља се и рад банака, а са њима и циглана и стругара, штампарија и занатских радионица; оснивају се и прве кожарске фабрике. Ипак, пољопривреда је тада најзначајнија привредна грана области. Од њених резултата зависила је и привреда Ваљева, што се највише одразило на развој трговине, занатства и банкарства.
Ваљево је било центар округа. Од 1922. године постаје центар области, а од 1929. среза у саставу Дринске бановине, али најкрупнија административна промена се односила на државни статус. Варош у Краљевини Србији постала је варош, а потом град, у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца (односно Краљевини Југославији).

Године 1921. број житеља вароши био је 9 757. За десетак година тај број се повећава на 11 050 становника, да би 1933. године варош званично постала град. Ова одлука није била само административне природе; и паланачки дух се мењао. На те промене утицали су одласци Ваљеваца у иностранство, ради школовања, посла, па и забаве, али и насељавање странаца. Међу њима предњачили су Руси и Јермени који, иако малобројни, доносе новине које позитивно утичу на стварање грађанског менталитета.

У граду у коме већ више деценија ради први стални биоскоп у Србији, постоји и аматерски позоришни живот, а гостују и путујуће позоришне дружине. Одржавају се предавања из разних области, оснивају средње школе, али и спортски клубови, као и један од првих џез оркестара у Србији.

Године 1938. почео је да ради и градски водовод. Изградња „Вистада”, првог великог индустријско предузећа, почела је 1937. године на Дабића пољу. Фабрика је отворена 1939. а већ 1941. запошљавала је 1200 радникa.

Фото галерија

Видео

Инфо

Ваљево је у Другом светском рату окупирано 14. априла 1941. године, пошто су немачке јединице без борбе ушле у град. Окупација је завршена 18. септембра 1944. г, када је, по прекиду претходних вишедневних борби, немачки гарнизон неометано напустио Ваљево. Током три и по године становници Ваљевског краја су били сведоци и активни учесници догађаја које је донео живот на окупираној територији праћен борбом за ослобођење али и грађанским ратом.

Настојања окупационих власти и њихових сарадника  да убрзо по окупацији створе привид регуларног живота онемогућена су стварањем два покрета отпора, монархистичког, оличеног у четничким јединицама Југословенске војске у отаџбини и комунистичког, оличеног у Народноослободилачким партизанским одредима. Убрзо су ова два покрета успоставила сарадњу у борби против немачких окупационих снага и различитих оружаних групација колаборантског режима, што је довело до „јесењег устанка“ 1941. г, стварања слободне територије у западној Србији и опсаде Ваљева. Сарадња је убрзо прекинута а дојучерашњи савезници су се упустили у међусобне сукобе, што је окупационим снагама олакшало да крајем године угуше устанак, после чега су команде оба ослободилачка покрета напустиле територију Србије. То је узроковало привремено расформирање јединица обе групације, уз наставак илегалног деловања, а потом и формирање нових јединица.

Током наредних година, са наставком пружања различитих видова отпора, са новом жестином су настављени и сукоби грађанског рата. Док су окупатор и његови савезници држали Ваљево под контролом, по планинским селима ваљевског краја контролу су имали припадници Југословенске војске у отаџбини, који су избегавали отворене сукобе са немачким јединицама, али су се разрачунавали са представницима колаборантског режима, као и са симпатизерима партизанског покрета, а неретко је долазило до трвења, па и обрачуна и унутар њихових редова.

До преокрета је дошло током пролећа 1944. године када уз подршку Совјетског Савеза, али и западних савезникам а преко њих и уз признање краља Петра, партизанске јединице масовно прелазе на територију Србије. Тада снаге Југословенске војске у отаџбини, заједно са  окупаторским формацијама и јединицама колаборационе владе, настоје да спречи увођења комунистичког режима у ослобођеној Југославији. Те намере нису остварене и по ослобођењу државе, паралелно са стварањем новог друштвеног система и обнове ратом порушене земље, уследио је реваншизам победника.

Фото галерија

Видео