ОДЕВАЊЕ ДЕЦЕ У ВАЉЕВСКОМ КРАЈУ

У процесу одрастања важно место има одевање деце. Дечја одећа је претрпела еволуцију и прилагођавала се потребама корисника, али и друштвеним и културним утицајима. У прошлости су биле много јасније границе између одевања деце и одраслих, а одећа деце не ретко говорила је и о њиховој улози у породици и друштву. Процес одрастања и преласка из једног периода у други, такође је обележаван одећом.

 Одевање у селу

 Брига о одевању деце почиње већ са њиховим рођењем. Новорођена деца су се у прошлости увијала у комаде старих кошуља. Када проходају облачила им се дуга кошуљица која се опасивала пртеним појасом, а кад дете буде веће добијало је ткани појас. Опште је познато да се сеоска одећа у нашим крајевима током XX века, али и до средине XX израђивала  у оквиру домаћинства и да је то била обавеза жене. Дечја одећа се шила од природних материјала (лана, памука, вуне), као и одећа за одрасле. Све до поласка у школу деца нису носила рубље, а и тада су га добијала само она из имућнијих кућа. Одређени одевни предмети, а пре свега кошуљице и кецеље, украшаване су везом. Зимску одећу (памуклије, гуњићи, панталоне) израђивале су абаџије. Између два светска рата у сеоску средину у употребу улази куповно платно за одећу (шајк, штоф, порхет, циц) како за одрасле, тако и за децу. Одећу су и даље шиле жене ручно или на машину или сеоске шнајдерке.

Обућа се деци правила у оквиру домаћинства, а тек касније се куповала код опанчара или у продавницама (ципеле, сандале, чизме). Мала деца су најчешће ишла босонога током лета, па је брига о њиховом одевању у великим породицама, а поготово сиромашнијим, била потиснута у други план.

Већа брига посвећивала се одећи коју су деца носила када је хладно време. Тада су облачили памуклију, гуњић од сукна, плетене чарапе, обували су опанке, а касније и ципеле. Уобичајено је било да се одећа преузимала од старије деце. У нешто каснијем узрасту, када почињу да се девојче (око 14. године), девојчице добијају дводелну кошуљу, а у неким крајевима опасује им се и кецеља. Дечаци су по хладном времену носили сукнене чакшире и гуњиће. Дечја одећа је врло често шивена мало већа како би је што дуже носили.

У имућнијим сеоским породицама о деци се водило више рачуна, а самим тим и о њиховом облачењу. Свечано одело (кошуљице, кецеље) украшавало се везом. У  добростојећим породицама девојчицама је купован и накит (најчешће минђуше), а присутни су и елементи градске одеће (шивене хаљинице, панталоне од штофа, ципелице или чизме). Имућније породице су се крајем XIX и у првим деценијама XX века фотографисале са децом, облачећи притом нову и свечану одећу и управо су те фотографије непроцењив извор за проучавање ове теме.

Ратни вихор Првог и Другог светског рата опустошио је наша села, па је осиромашено становништво морало да се сналази како би преживело. Све те тегобе осећала су и деца. У осиромашеним породицама одећа се прекрајала од старе, а неретко се шила и од комада кућног текстила, док се стара вуна пречешљавала и поново плела. Одећа коју су деца носила у селу  четрдесетих и педесетих година XX века углавном  је била „пртена“.

Од средине XX века, индустријализација и досељавање у град, утицали су и на начин облачења сеоског становништва, па и деце. У употребу све више улази и куповно дечије одело које се комбинује са оним што се производило у кући, али је и даље присутан обичај да се деци купује одећа поводом великих породичних празника (када је дете накоњче или девер, када за Врбицу иде у цркву) и школских приредби. Разлике у одевању сеоске и градске деце постају све мање, а одећа индустријске производње све више улази у употребу.

Обликовање дечје косе у прошлости је често било повезано са хигијенским и практичним, а мање са естетким разлозима. Све до школског узраста и девојчицама и дечацима коса је шишана на кратко, а тек касније девојчицама се негује коса и сплићу у плетенице. У већем узрасту сеоске девојчице плету косу и обавијају око главе, али иду гологлаве, а само по хладном времену носе мараму. Дечаци су зими  на глави носили шубарицу прекројену од старе очеве шубаре. Понекад су стављали и шешире на главу а када је у моду између два светска рата уведено ношење шајкаче, почињу је носити и дечаци.

У Етнолошкој збирци Нардног музеја Ваљево чува се известан број одевних предмета који сведоче о начину одевања деце у селу током XX. век

Kецеља за девојчицу од црног сомота и украшена везом и чипком.

 

Е 83 – Дечја сукња, ткана и састављена од четири поле..Основа је од танког црног памука, потка такође од црног памука и нити љубичасте вуне. При дну скута је „парта“ од разнобојне куповне „вунице“. У појасу је богато набрана, а скопчава се копчом.

 

Дечји појас, ткан од разнобојног памука са два лица- са једне стране су разнобојни ромбови, а са друге крстићи.
Јелек за девојчицу израђен од црног сомота, дужине изнад струка. На недрима има дубок, срцасти изрез. Украшен белом срмом.
Јелек за дечака шивен од тамно плаве чоје. Равног је кроја са високим оковратником. Са предње стране је раван и не копча се. Целом површином је украшен свиленим гајтаном браон боје који граде вегетабилну орнаментику.