У процесу одрастања важно место има одевање деце. Дечја одећа је претрпела еволуцију и прилагођавала се потребама корисника, али и друштвеним и културним утицајима. У прошлости су биле много јасније границе између одевања деце и одраслих, а одећа деце не ретко говорила је и о њиховој улози у породици и друштву. Процес одрастања и преласка из једног периода у други, такође је обележаван одећом.
Одевање у селу
Брига о одевању деце почиње већ са њиховим рођењем. Новорођена деца су се у прошлости увијала у комаде старих кошуља. Када проходају облачила им се дуга кошуљица која се опасивала пртеним појасом, а кад дете буде веће добијало је ткани појас. Опште је познато да се сеоска одећа у нашим крајевима током XX века, али и до средине XX израђивала у оквиру домаћинства и да је то била обавеза жене. Дечја одећа се шила од природних материјала (лана, памука, вуне), као и одећа за одрасле. Све до поласка у школу деца нису носила рубље, а и тада су га добијала само она из имућнијих кућа. Одређени одевни предмети, а пре свега кошуљице и кецеље, украшаване су везом. Зимску одећу (памуклије, гуњићи, панталоне) израђивале су абаџије. Између два светска рата у сеоску средину у употребу улази куповно платно за одећу (шајк, штоф, порхет, циц) како за одрасле, тако и за децу. Одећу су и даље шиле жене ручно или на машину или сеоске шнајдерке.
Обућа се деци правила у оквиру домаћинства, а тек касније се куповала код опанчара или у продавницама (ципеле, сандале, чизме). Мала деца су најчешће ишла босонога током лета, па је брига о њиховом одевању у великим породицама, а поготово сиромашнијим, била потиснута у други план.
Већа брига посвећивала се одећи коју су деца носила када је хладно време. Тада су облачили памуклију, гуњић од сукна, плетене чарапе, обували су опанке, а касније и ципеле. Уобичајено је било да се одећа преузимала од старије деце. У нешто каснијем узрасту, када почињу да се девојче (око 14. године), девојчице добијају дводелну кошуљу, а у неким крајевима опасује им се и кецеља. Дечаци су по хладном времену носили сукнене чакшире и гуњиће. Дечја одећа је врло често шивена мало већа како би је што дуже носили.
У имућнијим сеоским породицама о деци се водило више рачуна, а самим тим и о њиховом облачењу. Свечано одело (кошуљице, кецеље) украшавало се везом. У добростојећим породицама девојчицама је купован и накит (најчешће минђуше), а присутни су и елементи градске одеће (шивене хаљинице, панталоне од штофа, ципелице или чизме). Имућније породице су се крајем XIX и у првим деценијама XX века фотографисале са децом, облачећи притом нову и свечану одећу и управо су те фотографије непроцењив извор за проучавање ове теме.
Ратни вихор Првог и Другог светског рата опустошио је наша села, па је осиромашено становништво морало да се сналази како би преживело. Све те тегобе осећала су и деца. У осиромашеним породицама одећа се прекрајала од старе, а неретко се шила и од комада кућног текстила, док се стара вуна пречешљавала и поново плела. Одећа коју су деца носила у селу четрдесетих и педесетих година XX века углавном је била „пртена“.
Од средине XX века, индустријализација и досељавање у град, утицали су и на начин облачења сеоског становништва, па и деце. У употребу све више улази и куповно дечије одело које се комбинује са оним што се производило у кући, али је и даље присутан обичај да се деци купује одећа поводом великих породичних празника (када је дете накоњче или девер, када за Врбицу иде у цркву) и школских приредби. Разлике у одевању сеоске и градске деце постају све мање, а одећа индустријске производње све више улази у употребу.
Обликовање дечје косе у прошлости је често било повезано са хигијенским и практичним, а мање са естетким разлозима. Све до школског узраста и девојчицама и дечацима коса је шишана на кратко, а тек касније девојчицама се негује коса и сплићу у плетенице. У већем узрасту сеоске девојчице плету косу и обавијају око главе, али иду гологлаве, а само по хладном времену носе мараму. Дечаци су зими на глави носили шубарицу прекројену од старе очеве шубаре. Понекад су стављали и шешире на главу а када је у моду између два светска рата уведено ношење шајкаче, почињу је носити и дечаци.
У Етнолошкој збирци Нардног музеја Ваљево чува се известан број одевних предмета који сведоче о начину одевања деце у селу током XX. век
