Тугра (османски турски طغرا – знак) је калиграфски монограм који је служио као печат или потпис османских владара у званичним документима, а касније се јавља и на новцу и грађевинама. Тугра почиње да се користи за време Орхана (1323-1362), када постаје званичан потпис владара, а након тога је користе сви султани до укидања Османског царства 1922. године. На почетку владавине сваког султана, дворски калиграф (nişancı) је смишљао и цртао тугру на документима. Свој класичан и препознатљив облик тугра добија за време Сулејмана I (1520-1566).

Тугра емира Сулејмана Челебије и његов новац са представом тугре из нумизматичке збирке Народног музеја Ваљево

Тугра се први пут на новцу среће код принца Сулејмана Челебије, најстаријег сина Бајазита I (1389-1402). После Ангорске битке (1402) и смрти Бајазита I, у Османском царству започиње грађански рат између четири султанова сина. Сулејман се проглашава султаном Румелије (европски део царства), међутим гине у рату против брата Мусе 1411. године. Управо новац Сулејмана Челебије кован током грађанског рата, садржи прву представу тугре на кованицам. У питању је сребрна акча из 1403. године. На аверсу овог новца се налази тугра која се чита – بايزيد سليمان بن أمير – Бајазит Сулејман бин емир или Емир Сулејман син Бајазита. На реверсу је натпис у квадратном пољу خلد ملكه – халада мулкаху, што се преводи као „нек му је вечна владавина“ и прва година владавине ۸۰٦ – 806 по хиџри, што је по грегоријанском 1403. година. Око квадрата се налазе имена прва четири калифа أبو بكر – Абу Бакр, عمر – Омар, عثمان – Осман и علي – Алија. Тугра се касније појављује и на новцу Мурата II који влада у два наврата од 1421. до 1444. и од 1446. до 1461. године, после чега следи пауза све до владавине Мурата III  (1574-1595), од када се тугра устаљује на новцу и задржава све до краја царства. Од времена Сулејмана II (1687-1691) у Османском царству почиње да се користи механичка преса за ковање новца чиме се побољшава квалитет представе на новцу, па и изгледа саме тугре, чија елеганција сада долази до пуног изражаја. Ново раздобље османске калиграфије започиње султаном Ахмедом III (1703-1730) који је и сам био калиграф и покровитељ калиграфије, па је сам себи осмишљавао тугре. Последњи султан који користи тугру је Мехмед VI (1918-1922), после ког се оснива Република Турска, и тугра излази из званичне употребе.

Османске кованице из Народног музеја Ваљево са представом тугре:

Аверс: тугра која се чита – سلطان أحمد بن محمد خان – султан Ахмед бин Мехмед хан (султан Ахмед син хана Мехмеда ) Ахмед I (1603-1617)

Реверс: ضرب سن ١٠١٢ خلد الله ملكه – халад’ алах мулкаху, дуриба, сене 1112. (нек му је вечна владавина, ковано, године 1012. (1603.)) и у кругу мотив плетенице и име ковнице آمد – Амид (данашњи Дијарбакир у Турској)

Аверс: тугра – مظفر دائماً احمد حان بن محمد – Ахмед хан бин Мехмед, музафер даиман (Хан Ахмед син Мехмеда, увек победник) Ахмед III (1703-1730)

Реверс: ١١١٥ سن قسطنطينية ضرب في  – дуриба фи Kostantinije сене 1115 – ковано у Константинопољу године 1115. (1073.)

Аверс: тугра – مظفر دائماً  سلیم شاه بن مصطفی خان – Селим шах бин Мустафа Хан, музафер даиман (Шах Селим син Мустафе хана, увек победник) Селим III (1789-1806)

Реверс: ١٢٠٣ سن اسلامبول ضرب في –  дуриба фи Исламбол сене 1203. (1789.) – ковано у Истамбулу 1203. године (1789.)