У градским срединама се за тек рођену децу припремала одећа, најчешће шивена (мале кошуље – бенкице), јастучићи и душеци за бебе, портикле, чарапице плетене од конца или шивене платнене ципелице).
Деца у граду носе и рубље које се између два светска рата шило машински од танког памучног платна, а наручивано је у неколико занатских радионица у Војводини. Орнаментика је флорална и геометријска. Одећа за девојчице се украшавала везом, чипком или апликацијама од плиша.
Новински огласи у „Гласу Ваљева“ почетком тридесетих година XX века веома добро илуструју шта су деца тада облачила и обувала. Ваљевски трговци су оглашавали тек приспелу робу по повољним ценама пред новогодишње празнике, па се, на пример, каже: „Приспела већа количина зимских ципела, јачих, финијих, дечијих, мушких и женских – каљаче, снешуље, вунене и кончане чарапе у свим бојама.“ У огласима које исте године објављује позната продавница обуће БАТА, стоји неколико огласа: „Дечије снежне ципеле од гуменог габардина или целе гумене, дозвољавају деци да газе по највећој лапавици, киши, снегу и блату.“
Крајем XIX и у првим деценијама XX века девојчице су најчешће носиле хаљинице са доста набора, украса од чипке и плишаних трака, док се дечацима шило одело које су обавезно чинили капутићи и панталоне, дуге или до колена. Дечаци и девојчице носили су одела морнарског кроја већ почетком XX века, као и у неколико наредних деценија. Девојчице су имале светле хаљинице са морнарским крагнама, а понекад и дводелни комплет. Дечаци су носили панталоне и јакну са морнарском крагном. Ова одела су најчешће била израђена од белог, али не ретко и од тамнијег платна, са дугим или кратким панталонама.
Знатно скромнију одећу имала су деца у чиновничким, занатлијским и радничким породицама и она су се углавном шила у кући, а често се и прекрајала од одеће старијих укућана, па су се деца разнолико облачила сходно својим могућностима. Обућа се куповала у радњама и прилагођавала се сезони и временским условима. Међутим, у периоду између два светска рата у граду је било доста сиромашне деце о чијем су се одевању веома често бринули хумани појединци и хуманитарне организације. На основу огласа о таквим хуманитарним акцијама сазнајемо и шта су деца у том периоду облачила. Тако сазнајемо да је Одбор Црвеног крста у Ваљеву 1932. године набавио одело за пет ђака, а да је Коло српских сестара купило материјале и „16 пари чарапа, 10 капа, 11 шалова, 6 џемпера“.
Ручно шивена и плетена одећа за децу присутна је све до средине XX века, али и дуже, поготово у сиромашнијим срединама. Са развојем домаће текстилне индустрије од средине XX века деци се купује одећа од трикотаже, мантилићи и капутићи од штофа, чарапе и сезонска обућа.
Након Другог светског рата индустријски материјали ће све више ући у употребу и за израду дечје одеће, али ће се она и даље добрим делом производити у оквиру домаћинства. Мајке, баке и друге вичне жене шиле су и плеле за мале укућане, а понекад су девојчице помагале у изради сопствене одеће. Од остатака материјала за одрасле шили су се одевни предмети за децу и хаљинице за луткице, али било је и оних којима су рођаци из иностранства слали пакете у којима су били и одевни предмети за децу. Већ шездесетих година 20. века девојчице почињу да носе вискозне, сатенске и полиестерске комбинезоне у разним бојама, а седамдесетих и осамдесетих година увелико се носила плетена одећа: џемпери са „V“ или округлим изрезом око врата, хаљинице „А“ кроја, плисирене или глокне. Панталоне су постале одевни предмет и за дечаке и за девојчице. Девојчице су носиле хаљинице изнад колена, са доста набора, машница и везених украса. Када би ишли у природу на недељни излет са родитељима децу су лепо облачили, па су девојчице имале машнице у коси и беле чарапе-хулахопке. У свечанијим приликама деци се облачила и одећа морнарског кроја. Дечацима се за свечане прилике шију одела која су облачили са кошуљицама, а понекад стављају и кравате. Веома је занимљиво да су се близанци (и дечаци и девојчице) увек облачили у једнака одела, а било је случајева када су деци у свечаним приликама облачили и делове народне ношње.
Старија и изношена одећа користила се у кући, док се за школу и свечане прилике набављала нова. Током осамдесетих година за шивење дечје одеће почиње да се користи и плаво тексас-платно од којег се шију панталоне и јакне (касније и други одевни предмети), а у свакодневну одећу се уводе и тренерке од памучних и синтетичких материјала. Деца све више креирају сопствени начин одевања, док конфекцијска одећа заузима примат.
Градска деца су носила различите врсте капа, шивене од платна, крзна или плетене. У првим деценијама XX века дечаци су носили „француске ђачке берете“ које су се могле купити у боље снабдевеним продавницама.
Незаобилазни украс на глави сваке девојчице била је велика машна од рипса, најчешће бела, али је могла бити и роза и црвена. Ношење ових машни било је присутно све до седамдесетих година XX века. Девојчице су своје косе украшавале разним шналицама и рајфовима. У последњих неколико деценија обликовањем дечје косе баве се професионални фризери.
У Етнолошкој збирци ваљевског музеја налази се већи број одевних предмета за древојчице из прве половине XX века али и хаљинице из 60-тих и 70-тих година. Важан извор у проучавању одевања деце и омладине пружа нам и фонд породичних фотографија.
