Улога друштва у васпитању деце почива на основама које су постављене у породици, а остварује се кроз различите организоване процесе у оквиру удружења и институција. У Србији је још 1879. године основано Друштво за потпомагање и васпитање сиротне и напуштене деце.

У васпитању деце учествовали су многи и надограђивали су оно што су деца понела из куће. Тако су на пример и занатлије које су примале децу да уче занат или трговину били одговорни за њих и то се потврђивало и Уговором који се потписивао између родитеља и мајстора. Деца су имала обавезу да уче у школи и у занатској радионици, али и да код мајстора обављају и друге послове да на пример наложе ватру и почисте радњу, припремајући се тако за самосталан живот и рад.

Забавишта

Како се васпитању детета приступа од најранијег узраста, то је потреба за оснивањем институција за најмлађе, вртића („дечији вртови“, „забавишта“) била нужност и у нашој средини. Брига о малој деци у форми организованог рада била је по узору на европску праксу XIX века, па се тако и у Србији почињу оснивати вртићи. У забавиштима су се деца припремала за школу, а радило се по јасним прописима. Деца су долазила пре подне и после подне по два до три сата и нису их разврставали по полу, већ су заједно били дечаци и девојчице.

Хуманитарни рад

У многим срединама прва забавишта су била у оквиру женских хуманитарних удружења, па је тако било и у Ваљеву. У раду ових женских удружења којег су чиниле племените Ваљевке из имућнијих породица налазе се и почеци рада првог забавишта у Ваљеву из 1907. године које је и било је смештено у приватној кући, а радило је и за време Првог светског рата.Сва ова удружења су показивала бригу о деци након Првог светског рата, када су многи остали без родитељског старања. Деца су организована у зависности од узраста, па су млађа била у забавиштима, а старија у школи. У историјској збирци ваљевског музеја налази се фотографиа инв.бр. 1786 Дечје забавиште Ваљево у црквеној порти 1917. године. Током окупације у Првом светском рату у Ваљеву је радио и дом за незбринуту децу. Прво државно забавиште у Ваљеву је отворено је тек 1939. године. Међутим, периоду између два светска рата  у граду је било доста сиромашне деце о чијем су се одевању веома често бринули хумани појединци и хуманитарне организације. На основу огласа о таквим хуманитарним акцијама сазнајемо и шта су деца у том периоду облачила. Тако сазнајемо да је Одбор Црвеног крста у Ваљеву 1932. године набавио одело за пет ђака, а да је Коло српских сестара купило материјале и „16 пари чарапа, 10 капа, 11 шалова, 6 џемпера“.

 Након Другог светског рата наставља се брига друштва о најмлађима, а на томе се посебно ангажују жене преко своје организације Антифашистички фронт жена. Управо на њихову иницијативу 1946. године отвара се у Улици Краљице Марије  број 5, обданиште које је имало за циљ да „незбринутој деци обезбеди смештај.“

Дечја удружења

Одрастање је подразумевало многобројне активности којима су се деца припремала  да уђу у свет одраслих и одговорних појединаца. То се на најбољи начин види у организовању деце у подмладак разноврсних удружења и формирању дечјих удружења (организација). У међуратном периоду у Ваљеву су Скаути, Соколи, Црвени крст, Јадранска стража, ђачка литерарна дружина “Чика Љуба“, имали свој подмладак.

Соколска друштва су била веома бројна у Србији у међуратном периоду када су подизани домови – соколане у којима су се изводиле гимнастичке вежбе, као допуна школским активностима. Након Другог светског рата њихову традицију наставља Друштво за телесно васпитање „Партизан“. Скаути су код деце и омладине развијали позитиван однос према природи, па су њихове актвности биле усмерене на планинарење, излете у природу и логоровање. Ангажовање деце у оваквим организацијама било је уз дозволу родитеља.

Подмладак Црвеног крста имао је задатак да децу и омладину просвећује у аспектима хигијене и социо-моралног васпитања, па су се њихове активности углавном одвијале преко школа.

Одрастање многих Ваљеваца везује се и за Аматерско радничко друштво „Абрашевић“ које је основано 1905. године. „Краће позоришне комаде припремали су ученици са својим наставницима и наступали најчешће у школи, пред ђачком публиком и њиховим родитељима.“ Сва ова друштва су поред редовних активности имала и хуманитарне приредбе поводом верских празника на којима су се делили поклони сиромашној деци (гардероба и посластице).  Приредбе су се организовале за верске празнике Материце, Божић и Васкрс, а обележаване су и важне годишњице.