Игре освајања су деци нарочито занимљиве, јер подстичу такмичарски дух. Осим што уживају у игри, уче се различитим вештинама, а мотивисана су додатно и могућношћу да кроз победу освоје различита добра и награде. Оваквих игара обично су се играли дечаци, те су кроз показану вештину и довитљивост, на неки начин успостављали и неписану хијерархију имеђу себе. Неке од тих игара су: Кликери, Купа, Пар-непар, Крајцара и друге.
Кула или игра са орасима је једна од најстаријих игара. Једини реквизит, а уједно и улог у самој игри, били су ораси. За децу су представљали праву драгоценост, јер им је то била омиљена посластица. Могли су се њима сладити само понекад, и то у ограниченим количинама. Играла се тако што би сваки од учесника, према претходном договору, направио одређени број купица од по четири ораха. Тада би се удаљили на одређено растојање обично мерено бројем корака. Са тог места, гађала би се супарникова купа и то са орахом који је по правилу највећи. Онај ко би је погодио, освајао је противникове орахе.
Крајцара је добила назив по аустријском бакарном новчићу мале вредности-крајцари. Прво се обележавала бразда коју ће новчићима циљати. Бразда се лако урезивала у земљу обичним штапом. Истим штапом се обележавало место са кога ће се бацати крајцара – метални новац који је тада био у оптицају. Учесници су одређивали растојање између ове две бразде. Стајајући иза стартне бразде, они гађају новчићима циљну бразду. Учесник чији је новчић стао на бразду или је најближи њој, купи све новчиће. Данас, када је бетон преовладао, бразде су замењене линијом која је нацртана кредом. Међу родитељима ова игра није била популарна.
Пар-непар постаје нарочито распрострањена са појавом самолепљивих сличица и албума у продаји. Куповане су обично у продавницама и трафикама. Кесице у којима су биле паковане, садржале би свега неколико сличица и оне би се лепиле у албуме који су обрађивали најразличите могуће теме, догађаје, приче. Све од животињског царства, преко спорта, ауто и мото индустрије, до популарних јунака са музичке и филмске сцене. За игру пар-непар користили су се само дупликати, односно сличице које су представљале вишак. Како је свака сличица са унутрашње стране нумерисана, задатак играча је да погоди да ли је последња цифра на сличици паран или непаран број. Ко погоди, осваја сличицу. Постоји још једна верзија ове игре позната и под називом Тапкање. Један од играча постави сличицу на длан, док други својом шаком удара преко у настојању да сличицу преврне и на тај начин оствари право да је задржи.
Кликери су дуги низ година били најраспрострањенија и најпопуларнија игра међу дечацима. Кликери су се могли купити у тадашњим радњама, али су они највреднији, уникати, набављани из иностранства. Израђивани су од различитих материјала, најчешће глине, порцелана, стакла, гуме, мермера и метала. У зависности од чега су направљени, добијали су имена: стакленац, мермерац, гуменац, итд. Такође су били класификовани и по величини и дизајну. Називани и једноперац, двоперац, троперац, у зависности од броја бојених апликација у облику пера, која су пролазила кроз средину кликера од стакла.
У основи, без обзира на нека мања одступања у правилима игре, кликерима се играло на обележеном земљаном простору, без траве, на коме се налазила рупа, која је често називана роша. Дечаци би рупу најчешће копали петом ципеле, кружно је ротирајући. Могло је учествовати најмање два, али и више играча. Најпре би се одаљили на договорено растојање од роше, а онда би бацали своје кликере утврђеним редоследом тако да кликер приђе што ближе роши или упадне у њу. То је било значајно, јер тек након што би кликер упао у рупу, могли су гађати супарнички кликер и на тај начин доћи до победе. Друга опција била је да прво погоде туђи кликер, што би се у жаргону речено, памтило, али свеједно су били дужни да након тога свој кликер утерају у рошу, како им противник не би могао узвратити погодак. Уколико би један кликер само окрзнуо други не померивши га, то се звало крес и најчешће уз приговор супарника такав би се потез понављао.
Ова игра подједнако је играна из задовољства као и због могућности да се освоји супарников кликер као награда за победу. Трећи разлог био је сакупљање кликера, тако да и данас постоје велике и веома вредне колекције.
