Васпитање

Васпитање деце је важан задатак у којем учествују породица и шира заједница кроз своје образовне институције. Зато о овом сегменту одрастања можемо говорити кроз призму породичног или домаћег васпитања и друштвеног за које заслуге имају обданишта, школе, спортска и културно-уметничка друштва, хуманитарне организације и дечја удружења. Процес одрастања је период од рођења детета до завршетка средње школе.

Домаће васпитање

Брига о деци и васпитању започиње са њиховим рођењем, па је природно да је мајка и прва и најважнија учитељица. У српској сеоској задружној породици током XIX века и до половине XX бригу о деци  преузимале су и друге жене: баке, стрине, тетке као и старија деца. Она се огледала у задовољавању елементарних животних потреба исхране и одевања мале деце.

Беба се након рођења стави у колевку, направљену од дрвета, а када мало поодрасту деца су добијала креветић, дубак и ходалицу од дрвета. Брига о малој деци огледала се и у томе  да су спавали са одраслима у просторији у којој се греје и да су их не ретко успављивали љуљањем и успаванкама.

Васпитање, односно учење и преношење моралних норми у којима су рад, дисциплина и послушност, биле основне вредности, временом преузимају примат у односу на бригу о деци. Дакле, кућа и породица су место где се дете припрема за свој живот у друштву. Педагози XIX века приметили су да: “ Домаће васпитање код Срба неједнако је у селима и градовима. У селима су деца остављена више сама себи, често без икаква надзора, у кући и ван куће. Васпитни утицаји су овде више случајни, него намерни и свесни. Домаћа је дисциплина обично оштра. Поуке се дају деци ређе.“

Може се с правом рећи да је домаће васпитање зависило од родитеља, па су зато у народу и настале изреке: Не пада ивер даље од кладе, Каква мати, таква кћи. Деца су не ретко васпитавана тако што су посматрали старије и учили на њиховим примерима, а посебно место је имало и верско васпитање, па по многима побожност и моралност чине основу доброг васпитања.

Домаће васпитање у оквиру родитељског дома и породице, требало је децу да припреми за све изазове у животу, да код деце развије племенито осећање, да их научи радним навикама и животу у заједници.

Некада су колевке биле непосредно на земљи и звали су их чучалице а ослонци су им били обликовани тако да се може љуљати. Колевка се најчешће наслеђивала и прелазила од старије на млађу децу. Колевке су временом мењале облик а прављене су и од рдугих материјала, па и од кованог гвожђа. Могле су бити украшене бојом или резбаријама. Све је то зависило од имовног стања породице и умешности мајстора.